Let
-Secas se kako si nekad hteo da se skocis sa zgrade?-
-Da. Secam se.-
-E, pa veceras cemo malo da skacemo. Spreman?-
-Da…-
-Nalazis se na krovu zgrade… I prilazis ivici. Vidis ceo grad odatle. Ako pogledas dole vidis ulicu u automobile. Kako se osecas?-
-Strah me je.-
-Zasto? Nece ti se nista lose desiti. Obecavam. Jel mi verujes?-
-Znam da nece. Ovo cak nije ni stvarno…-
-Ok. Sada skoci.-
-Dobro. Evo skocio sam. Letim kroz vazduh.-
-Jel se plasis?-
-Da.-
-Udaras u tlo…-
-Udario sam.-
-Gde se sada nalazis?-
-Ne znam… U nistavilu.-
-Ok, idemo ponovo… Ponovo si na zgradi… Prilazis ivici.-
-U redu…-
-Jel te je strah?-
-Jeste…-
-Zasto? Znas da se nece nista lose dogoditi.-
-Znam… Al me je ipak strah..-
-U redu… Skoci.-
-Skocio sam… I udario o tlo… Ponovo sam u praznini…-
-U redu… Idemo ponovo.-
-Zasto? Sta ce se promeniti?-
-Mora se nesto promeniti.. Na zgradi si, prilazis ivici… Jel te je strah?-
-Ne. Nije.-
-Odlicno. Okreni se sada ledjima ivici i pusti da padnes preko nje.-
-U redu. Evo padam.-
-Strah te je?-
-Ne. Nije vise.-
-Pao si?-
-Da… Boze… Sada mi prilaze dva andjela. Pruzaju mi ruke da mi pomognu da ustanem.-
-Naravno. Kada se strah utisa, andjeli se pojave. Kako izgledaju?-
-Jedan je sasvim mlad decak. Ima mozda oko 10ak godina. A drugi je odrastao, ima dugu kosu. Ali lice mu ne vidim. Kao da je sakriveno… Zasto tako izgledaju?-
-Zato sto su oni deo tebe. Prvi je decak, jer si ti decak u srcu. A drugi se krije, kao sto se ti krijes, i sakrivas svoj um od sveta.-
-Hoce li ikada odrasti? Hoce li ikada prestati da se krije?-
-To zavisi od tebe? Da li ces ti odrasti? Da li ces ti prestati da se krijes?-
-……….-
-Tu je i treci. Zelis li da ga vidis?-
-Naravno.-
-On je najmocniji. On je tvoja veza sa Bogom. Evo ga, stize….-
-Vidim ga. Silazi sa neba. Izgleda snazno i mocno. Ima dugu sedu bradu… Zasto on nije tu samnom? Sa drugom dvojicom?-
-Jer on pazi na tebe odozgo. Vodi racuna od tebi. I ceka te da se uzdignes i dodjes pored njega.-
-Kako mogu da stignem do njega?-
-U redu… Idemo ponovo.-
-Ponovo krov?-
-Da. Ovog puta neces skakati da bi padao. Vec da bi leteo. Pridji ivici. Skoci i poleti.-
-U redu……… Ne mogu… Ne mogu da poletim.-
-Zasto?-
-Nesto me zadrzava.-
-Sta? Pogledaj nadole i vidi sta te to zadrzava?-
-Imam neki lanac na levoj nozi. Za drugi kraj lanca zakaceno je nesto crno… Ne vidim sta.-
-Ok… Oslobodicu te lanca sada.-
-Divno… Sada letim kao da sam ispaljen iz puske. Neverovatno… Stizem do neba. Tu je onaj andjeo. Ogroman je. Uopste ne mogu da sagledam njegovu velicinu. Divno je ovde. Osecam se sigurno. Mocno.-
-Ostavicu te jos malo da uzivas. Ali razmisli kako ces poleteti? Moras se osloboditi onog lanca.-
-Kako? Kako da se oslobodim?-
-U redu. Idemo ponovo. Ponovo krov. Zakoraci. Poleti.-
-Ne mogu. Ponovo me onaj lanac vuce ka zemlji.-
-Ok, vrati se na krov i pogledaj sta je na kraju lanca.-
-Nekakva crna vreca. Sta je u njoj?-
-Vidis li shnir na njoj? Rasniraj je i vidi.-
-Boze… Izletele su nekakve ptice iz nje? Sta su one?-
-To su tvoje zelje i nade. Vidis li? Kada ih zatvoris u dzak one ce te vuci ka zemlji. A ako im dozvolis da budu slobodne mozes leteti zajedno sa njima.-
-Place mi se sada.-
-Placi… Ali ipak… Idemo ponovo. Krov. Zgrada. Skoci. Poleti.-
-Onaj dzak me vuce.-
-Sagni se i odsniraj ga.-
-Ptice su izletele iz njega. Svaka me je uhvatila nozicama za odecu. Vuku me ka gore. Oh Boze… Ovo je divno. Letim ka gore… Tako je lako…. Hvala ti.-
-Hvala tebi.-
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
