Misli i Stihovi

Recenica "posusaj svoje srce" svakako moze biti pogresno protumacena. "Srce" zapravo ti ne moze "reci" sta da radis, ono ti govori o svojim emocijama i potrebama ali ne i o akcijama. A um je taj (bilo svesni ili pdsvesni) koji preduzima akciju.

Evo kako se proces odvija. Dacu jedan pomalo banalan primer:

Ujeo te je komarac, i to te mesto svrbi. Tvoje telo/bice ima potrebu da se taj svrab neutralise. Ti se instiktivno poceses. Da li mozemo reci da je to cesanje dobro za tebe? Da li mozemo reci da je "doslo iz srca"? Ne! Sama potreba da se svrab neutralise jeste dosla iz tvog tela, i mozemo uslovno reci iz srca ali akcija nije. U ovom slucaju cesanje je nagon ili instikt koji je dosao iz nasem primitivnog uma. Seti se da bebe ne znaju da se pocesu jer jos uvek nemaju to iskustvo.

Nagon ili instinkt je akcija naseg primitivnog uma koja ima za cilj da sto brze i sto jednostavnije zadovolji ternutnu potrebu. Najcesce je to kratkotrajno resenje.

Kada se nadjemo u situaciji koja ugrozava nas zivot instikt je jako korisan, jer ne zahtava vreme za razmisljanje pa samim tim omogucava brzu reakciju koja nas trenutno sklanja iz opasne situacije.

Medjutim u svakodnevnom zivotu, retko kad cemo se naci u takvim okolnostima. Uglavnom imamo bar nekoliko sekundi da razmislimo i shodno tome reagujemo. U mnogo slucajeva instikt nije najbolje resenje.

Medjutim ono sto je interesantno je cinjenica da cemo uglavnom pre primetiti nas nagon da uradimo nesto, nego potrebu koja je taj nagon izazvala. Najcesce cemo pre uhvatiti sebe da se cesemo nego sto cemo shvatiti da nas nesto svrbi, zar ne?

I dolazimo do nase prve poente ovog teksta:

1) Prepoznaj svoj nagon, isprati ga do potrebe koja ga je izazvala, smisli pametan nacin da se ta potreba zadovolji i u skladu sa tim izvrsi akciju.

Ignorisanje potreba koje imas izazvace povecanje "emocionalnog pritiska" u tebi koji ce te u jednom trenutku potpuno paralisati. Potrebe koje imas moraju biti zadovoljene, na ovaj ili onaj nacin. U suprotnom nece ti dati mira.

Najcesce je nagon brzi od uma, uostalom to i jeste njegova prednost i sustina. A cesto taj instikt nije najbolje resenje za datu situaciju. Ali sva sreca mozemo trenirati nas primitivni um da usvoji novi-pametniji obrazac ponasanja i da ga proglasi za novi instikt.

Na prvim casovima borilackih vestina uci se da se ne povlacis iz borbe. Kada krene sparing novi ucenik instiktivno krene da ide unazad. Oseca se ugrozeno i to je njegov nagon koji nije bas prikladan situaciji. Zato se na casovima uci da umesto toga treba da zauzmes borbeni stav, i fokusiras se na suparnika. To se ponavlja koliko god puta je potrebno dok to ne postane nova instiktivna reakcija.

I dolazimo do nase druge poente u tekstu:

2) Treniraj svoju reakciju, uporno, istrajno i smireno, dokle god ona ne postane instikt.

Medjutim postoje potrebe koje nije tako lako prepoznati. Nekad prepoznas svoj nagon ali ne mozes da prepoznas potrebu koja stoji iza nje. I to je normalno. Covek je kompleksno bice, i nije uvek lako razumeti ga. Ali i to se vezba.

Kroz meditaciju vrati sebe u taj trenutak kada se ta reakcija desila. Fokusiraj se na svoje osecaje u telu, na svoje emocije, ocekivanja, strahove. Potrebe! Nemoj se nervirati ako ne uspes odmah.

Ipak potrebu kojus najlakse i najbrze prepoznati je ona koja je “najplica”. Na primer neko mozda ima nagon da sebe posece nekim ostrim predmetom. Tu je potreba za samopovredjivanjem ocigledna, ali jasno je da je po sredi neka mnogo dublja potreba koja se krije iza te ocigledne i banalne.

To nazivamo nivoima potreba. Jedna osnovna potreba moze stvoriti mnostvo  “povrsinskih” potreba.

Pa kako da znas da li se iza one koju si otkrio krije neka dublja i ozbiljnija potreba? Tu je jedan jednostavan test koji funkcionise u ogromnoj vecini slucajeva. Zapitaj sebe “Da li ja imam problem sa ovom mojom potrebom? Da li osecam i smatram da nesto nije u redu sa njom?” Ako je odgovor “da”, najverovatnije je to neka povrsinska potreba iza koje stoji neka ozbiljnija i dublja.

Na primer, mozda si uhvatio sebe da se nameces svoje misljenje u drustvu. Potreba koja stoji iza toga mozda je to da zelis biti u centru paznje. Mozda to smatras normalnom potrebom, jer svaki covek manje ili vise zeli da bude u centru paznje. A ipak mozes osecatiti da to nije nesto sto je prirodno i normalno, sto je znak da iza nje stoji nesto vise. Tada upitaj sebe “zasto osecam da nije u redu imati takvu potrebu?” Mozda ce te odgovor odvuci na sasvim drugu stranu ali sasvim sigurno ce te usmeriti tamo gde treba. Osudjivanje bilo koga, a narocito sebe uvek sugerise na to da postoji neka jako duboka nezadovoljena potreba!

Kao sto je vec receno “duboke” potrebe se obicno granaju na vise “povrsinskih” i toga uvek treba biti svestan. Takodje treba biti svestanda ce ta potreba biti zadovoljena na ovaj ili onaj nacin, cesto vrlo destruktivnom akcijom, pogotovo ako pokusamo da je ignorisemo.

Resenje za konstruktivno i kreativno zadovoljenje tih potreba moze zahtevati dug i uporan rad na sebi. I za to vreme moras sebi pruziti “odusak” koji ce ti omoguciti normalno funkcionisanje dok se ne dodje do pravog i trajnog resenja.

I tako dolazimo do trece poente ovog teksta:

3) Uvek biraj ona resenja koja su bolja od prethodnog ali koja su izvodljiva u datom trenutku! Nikad ne potiskuj odredjenu potrebu.

Naravno, svako bi hteo da odmah primeni ono idealno resenje koje dovodi do tretnuntnog blagostanja i prosperiteta. Ali to prosto nije moguce. Vec korak po korak treba koracati ka tom finalnom resenju (koje ces ubrzo kada ga dostignes modifikovati i dalje usavrsavati)

Nas primitivni um je kao dete. Ne mozes mu zabraniti nesto a da mu ne pruzis adekvatnu zamenu. Mozda ne idealnu zamenu ali najbolju mogucu u tom trenutku.

Ako ignorises svoje potrebe, u jednom trenutku emocionalni pritisak u tebi ce toliko porasti da ce te potpuno paralisati.

Dakle kada se kaze “slusaj svoje srce” to ustvati znaci saslusaj ga. Poslusaj sta ima da ti kaze o svojim potrebama i emocijama, kako bi mogao da postupas u skladu sa tim. Da se razvijas i da rastes, duhovno, mentalno, fizicki….

Ponekad moraš dotaći Tamu, kako bi razumeo Svetlost...

Mnoge stvare na svetu započele su jednom jednostavnom rečju... Rečenicom... Pitanjem...

-Da li ti razgovaraš sa svojim Anđelima?-

Pitanje jednostavno. Konkretno. Možda čak malo i dečje, naivno.

-Kada sam bio mali jesam- odgovorio sam –Ali više ne.-

-Zašto ne? Šta se desilo?-

Zaista ...  Šta se desilo? Da li se čovek vremenom udaljava od sebe? Od svoje duše? Od svog izvora? Ili jednostavno odustaje od onoga što bi „ozbiljni“ ljudi oko njega nazvali „neozbiljnim“ i „dečjim“?

-Odrastao sam.- odgovorio sam najzad.

-Pokusaj ponovo. Možda bi imali nešto pametno da ti kažu.-

-Interesantno je to što si odlučio da napišeš knjigu. To mi zvuči kao veliki korak za tebe. Pružiti svetu još  jednu knjigu više koja insipriše nekoga da se poveže sa Izvorom je zaista lepa ideja. I preuzeti tu odgovornost na sebe je zaista hrabro. A ipak, te reči će doći do onoga kome su namenjene, ko je spreman na njih, bez obzira kako. Možda će pročitati tvoju ili neku drugu knjigu, možda će imati čudan san koji će ga navesti na razmišljanje, možda će mu dok gleda u nebo i divi se oblacima jedan zaličiti na božiju ruku koja pokazuje baš na njega. Možda će mu neko postaviti pravo pitanje u pravom trenutku... Ali veruj mi, te reči i ta ideja naći će svoj put do onoga ko je na njih spreman i čija duša ka njima stremi. Tako da se zaista možeš opustiti. Ti si samo odlučio da pisanjem dodaš svoj mali doprinos u svemu tome. Zato se opusti, dozvoli protok Ljubavi kroz sebe i raduj se rečima i poruci koja će poteći. Kada smo već kod radovanja, raduj se svemu u životu. Jer to je nešto najbolje što možeš da učiniš za sebe.-

Prepoznaj iskru što spušta se sa neba

Pada na tebe i dotiče dušu

Samo ti taj mali podsticaj treba

Da napuniš svoju polupraznu čašu

Oslušni dušu, oči zaklopi

Udahni u pluca božanski sjaj

Toplinom ljubavi sav strah istopi

Otvori srce... primi i daj....

-Ali iskreno govoreći ne osećam se sposobno da prenosim tvoju poruku svetu. Jedno je pričati sam sa sobom i o sebi, a druga stvar je govoriti nešto „svima“. To mi deluje nekako kao uzdizanje sebe iznad drugih. Kao da pokušavam sebe da „unapredim“ u nekakvog „učitelja“ ili „gurua“ a ja to svakako nisam...

-Razgovor sa svima se ne razlikuje od razgovora sa sobom. Vrlo često, pa čak mogu slobodno reći većinom, kroz razgovor sa drugima ti razgovaraš sam sa sobom. Svi ljudi na svetu su povezani i svi su deo jedinstvenog sistema i svesti. Kada ljudi govore među sobom to Svest razgovara sa sobom.

Ono što ti jesi, što svi ljudi jesu, je manifestacija božanske Inteligencije u materiji. U svom izvoru svi ljudi su isti. Povezani. Jedno u Bogu. Ako pitaš bilo kog Učitelja reći će ti isto: da su oni tu da kažu a čuće onaj ko je spreman. Sigurno si već čuo tu staru izreku „kada je učenik spreman učitelj se sam pojavi“. A šta ti misliš, je si li spreman?-

-Za šta? Da budem učitelj ili učenik?

-Oba.-

-Ne znam... Da budem učenik mislim da sam spreman, odnosno nadam se da jesam... A učitelj... ne, definitino ne...

-Svako je u svakom trenutku učenik i učitelj. Svako ima nesto da da svetu ali i da od sveta nauči. A sa druge strane, naizgled paradoksalno, ne možeš nikog ništa naučiti niti te bilo ko može naučiti nešto. Svojom pričom, svojim knjigama, možeš ga samo podstaći na razmišljanje, usmeriti ga, pokazati mu prstom smer. A da li će on zaista i razmisliti, da li će krenuti u pravom smeru to je do njega. Tek kada ideja uđe u tvoj um, u tvoje srce, kada je tvoje biće obuhvati, razloži, presloži, prihvati... tek tada možeš reći da si naučio nešto. Biti sposoban samo mehanički ponoviti ono što je neko drugi rekao nije znanje... Za njega je nužno razumevanje. Razumevanje i prihvatanje...

I zaista, ne postoji čovek od koga nemaš šta naučiti, i koga nemaš šta naučiti. Otvorenog srca, kada pristupiš čoveku... Sa pažnjom i ljubavlju... Da... ljubav je najbolji način da se uči... o zivotu, ljudima, svetu oko sebe. Jer ona otvara srce i um. Ljubav je najbolji učitelj.

-Znaš, počeo sam da pišem ovo bez ikakvog plana i cilja. Ustvari jedni plan je da te pustim da pričaš šta želiš a ja ću to zapisati. Jel to u redu?

-Oh, pa to je divno! Zar ti da se prepustiš bilo čemu? Počeću da se brinem za tebe.

-Zaista nema potrebe da budeš ironičan. Iako moram priznati da si me nasmejao.

-Seti se. Ja sam samo deo tebe. Onakav sam kakav si i ti...

Ljubav i strah su dva osnovna osećanja. I gotovo sva ostala nastaju iz igre ova dva. Ako je ljubav otvorenost, vera i poverenje, srah je suprotno od nje. On je zatvorentost, sumnja i nepoverernje. Može se reći da je strah nedostatak, odnosno odsustvo ljubavi. Ako ti kažem da treba da se oslobodiš straha i prepustiš Ljubavi, to u tebi stvara paradoksalnu situaciju – osećaš strah. Ironično, zar ne?

-Zar strah nije prirodan? On te sprečava da uradiš glupe i rizične stvari.

-Ne. Opreznost je ta, a ne strah. Ako strah vlada tvojim bićem mnogo ćeš češće zbog njega upasti u nevolju nego što ćete od nje sačuvati.

Na primer kada prelaziš ulicu, ti se ne plašiš iako postoji neka doza realnog rizika. Umesto toga ti si oprezan. Ti si svestan situacije i u skladu sa tim postupaš. Kada veruješ da možeš da izađeš na kraj sa nekom situacijom ti ne osećaš strah, jednostavno si oprezan. Drugim rečim, kada nemas poverenje u sebe, u svoje sposobnosti, plašiš se. A šta je suprotno od toga? Poverenje? Vera?

-Ljubav... jasno mi je... Ali šta ako se radi o nekoj sasvim novoj situaciji? Onda je prirodno osećati strah zar ne?

-Zapravo nije. Jedina dva straha koja su zaista prirodna je strah od gubitka tla pod nogama i jakih iznenadnih zvukova. Bar tako kaže nauka, zar ne? A zapravo ni to nije strah, to je odgovor organizma na nagli i preterani čulni nadražaj.

Pored toga, strah u novim situacijama je sasvim beskoristan. Jer nikada ranije nisi bio u njoj i nemaš pojma kako u njoj da se ponašaš. Jedino što u tada možeš da uradiš je da učiš. A strah ti sasvim sigurno neće pomoći u tome. A da bi učio ne smeš biti paralisan i sluđen strahom, već baš suprotno... Da budeš otvorenog uma, srca. Hmmm... Šta je to beše?

-Da... Ljubav... Ipak mi se čini da nekako sve pojednostavljuješ.

-To je zato što sve i jeste jednostavno. Najgenijalnije stvari na svetu su najjednostavnije!

-A ja sam komlikovan, jel da? Što bi značilo daleko od genija...

-Nisi ti komplikovan. Ali imaš tu tendenciju da sve komplikuješ.

-Kada smo već kod straha, kako se oslobađa straha?

-Nikako. Strah sam nestaje kad nastupi ljubav. Kako da „najuriš“ senku? Tako što ćeš je osvetliti i ona će nestati.

-Ili tako što ću skloniti predmet koji stvara tu senku, odnosno koji zaklanja svetlost.

-Upravo tako! Vidiš kako si pametan, ja ti i ne trebam!

-Jedi rotkve!

-Hahaha! Uh, što smo osetljivi! Ali zaista, ja ti i ne trebam, zaista to mislim.

-... Vratimo se na temu...-

-U redu... Onda razmisli o tome da si ti izvor Svetlosti i Ljubavi. Što znači da uopšte ne treba da brineš o senkama i strahu. Jer čim nečemu ili nekom priđeš otvorenog srca i sa ljubavlju, ti ćeš ga obasuti ljubavlju i strah će nestati. I jedino samom sebi možeš blokirati svetlost.

-Kako ti pričaš ispade da ljubav rešava sve.

-Bravo, genije! Pa naravno da Ljubav rešava sve! To pokušavam da ti objasnim već par godina! Dobro je da ti je napokon stiglo do mozga! Još kad bi se i do srca spustilo bilo bi idealno...

-Malo previše ironičan za jednog Anđela, jel znaš?

-A ti ih kao sve poznaješ pa znaš... Uostalom ironičan sam taman koliko treba!

To je zaista čudan osećaj. Kada imaš svo to znanje, sva ta saznanja, a sve se iz nekog razloga čini toliko daleko od tebe. Možda je stvar u tome što se nije „iz glave spustilo u srce“... Eh to srce. Ono treba da je izvor Svetlosti, Ljubavi, sreće i zadovoljstva, a meni se čini da mi je više bola donelo nego sreće.

-Hmmm... „pozitivno razmišljanje“... Promena misli i njenog toka čine čuda zar ne? Menja život? Stvarnost oko tebe? Ali da li je tako? U praktičnom smislu jeste, promena načina razmišljanja zaista donosi promenu mada mehanizam nije tako jednostavan i direktan.

Misli su instrument interakcije sa svetom, i pretstavljaju, zajedno sa emocijama, sponu između duše i materijalnog sveta. Reći da misli menjaju realnost je isto što i reći da makaze menjaju oblik papira. To je tehnički gledano tačno, ali makaze su samo instrument, a onaj koji zaista kroji papir je čovek koji njima rukuje.

Ako tvoje biće(duša) ima nameru da menja svet oko sebe logično je da će tu nameru izraziti kroz svoj instrument interakcije sa svetom tj mislima. Znači, pozitivne misli su posledica namere tvog bića. Tvoje misli su zato odličan indikator stanja i namere tvog bića. Posmatrajući njih možeš zaključiti na kakvom si putu.

Dakle, ono što zaista menja svet nisu misli već namera tvoje duše, jasna i čista namera.

Kako bih ti ilustrovao na šta mislim iskoristiću poređenje sa makazama i papirom koje sam već pomenuo. Da bi se iskrojilo nešto lepo i kreativno, pre toga mora postojati ideja o tome. Drugim rečima, mora na neki način postojati u svetu misli i ideja pre nego što se posredstvom namere i akcije pojavi u materiji. Slično tome, da bi realnost oko tebe bila promenjena primenom misli i emocija, pa konačno i akcijom, ta promena mora postojati kao ideja koje je tvoja duša svesna. Mi često ne možemo pojmiti tu ideju, jer mi komuniciramo sa sobom i okolinom posredstvom misli, a duša je iznad misli, logično jer one (misli) i potiču od duše.

Ali srećom upšte i nije potrebno da razumemo ideju koju naša duša ima. Dovoljno je da posmatramo svoje misli i osećanja. Ako imamo pozitivne misli i ako se osećamo lepo, prijatno, zadovoljno... to znači da smo na putu ispunjenja te ideje. Da treba da nastavimo da delujemo u tom pravcu. Da treba da nastavimo da radimo to što radimo. I obrnuto, ako se osećamo loše, ljuto, uplašeno, ako nas opsedaju destruktivne misli, znači da radimo protiv namere svoje duše i da nam je potrebna promena.

-U kojoj meri oblikujemo svoju vlastitu sudbinu, a koliko je to stvar sudbine?

-Nije lako pričati na temu sudbine, iz jednostavnog razloga jer nema jasne definicije sudbine. Ali svi imaju neku intuitivno razumevenje šta ona predstavlja. Ljudi imaju jako različita mišljenja o njoj, od jedne krajnosti da je sve unapred određeno i da čovek ne može uticati na tok dešavanja u životu, do druge krajnosti da je apsolutno cela realnost zavisi upravo od posmatrača i niodkoga drugog. A zapravo kako to obično biva i jedni i drugi su u pravu.

Kada kažemo „čovek“ to se može odnositi na mnogo stvari. Čovek je jedno vrlo složeno biće.

Ako kažemo da je on jedna biohemijska mašina koja reguje na spoljne stimulanse, svakako ćemo biti u pravu. Jer istina je, čovek posmatra svet oko sebe i reaguje na njega. Ako je tako, onda te spoljne okolnosti određuju njegove postupke i sve u njegovom životu je određeno sudbinom.

Međutim možemo reći da je čovek jedno sa svime što na svetu postoji, jedno sa svetom, sa Bogom, sa Prirodom,  i opet ćemo biti u pravu. U tom slučaju on u potpunosti bira svoj život, dešavanja oko njega i u svetu. Jer on jeste sve.

Očigledno je da postoji jaz između ova dva stava. A ono što taj jaz čini je svest. Koliko smo svesni sebe i svoje prirode?

-Ljudi često koriste reči 'nikad' i 'zauvek'pogotvo kad je reč o emocijama... "Voleću te zauvek." "Zauvek ću te čekati." "Ne želim nikad više da te vidim" "Nikad te neću napustiti"… Međutim emocije su dinamične, žive, pokretne i stalno se menjaju. Naše potrebe se menjaju, pa samim tim i želje i osećanja. Tako da ti neko može reći "nikad me nećeš izgubiti" a već posle samo par dana ode od tebe.

 -Jedi rotkve!

 -Oh, pogodio sam u bolno mesto!

 -Znaš da jesi....

-I da... logično je da se osetiš izdano, prevareno. Ali ta te osoba nije lagala! U tom trenutku kada je to rekla zaista je tako i mislila. Zaista se tako i osećala. Sada se ne oseća tako i to je u redu. Zar je treba osuditi zbog toga? Zar se treba ljutiti zbog nečijih osecanja? Ona je idalje ona divna osoba koja je bila i pre. Njena promena osećanja ne čini je gorom niukom smislu.

To zapamti, ljudi mogu da izraze samo trenutna osećanja. Niko ne može znati kako će se osećati ni sledeći minut, a kamoli sledeći dan, ili mesec, ili godinu... "Volecu te zauvek!" ustvari znači "Mnogo te volim u ovom trenutku" "Nikad me neceš izgubiti" znači "Tu sam za tebe, ovde i sada."

Zauvek ne postoji pogotovo kad je reč o emocijama.

-.... Sve ja to znam… Ali ipak mi mnogo nedostaje...

-Ah... hajde da i o tome porazgovaramo.

Da li si se nekad zapitao, kako sećanje na neki lep i prijatan događaj može da izazove tako negativnu emociju kao što je nedostajanje? Nedostajanje je ustvari ubeđenje da ne možeš doživeti tu sreću koje se sećaš bez neke konkretne osobe, stvari ili situacije. Ti se prisećaš toga i ustvari osećaš žaljenje što je to prošlo i što ga ne možeš ponoviti, jer ta neka specijana osoba nije tu pored tebe.

Nedostajanje je u suštini samosažaljevanje i nesigurnost u sebe i svoje mogućnosti. I kao većina negativnih emocija potiče od vezivanja za nekog ili nešto, a to vezivanje naravno potiče od straha. „Tako mi nedostaje! Ne mogu biti srećan bez njega/nje!“ Molim? O čemu pričaš? Možeš biti srećan pa makar svi na svetu u trenutku nestali! Samo si nesiguran, ne veruješ u sebe, u svoje mogućnosti i kvalitete. Misliš da ti je on/ona neophodan za tvoju sreću. A ako tako misliš onda i jeste...