Misli i Stihovi

Besmisao koronavirusa

— Autor ilamnem @ 14:59
SUMNjIVO POREKLO I OTKRIVANJE COVID-19
Ovaj "novi" virus otkriven je u Kini u provinciji Vuhan, gde je otkriveno da se radi o novom virusu iz soja koronavirusa. Ono sto je sumnjovo je brzina i nacin na koji je pronadjen. Kina je imala svega nekoliko "obolelih" kada je nekom pametnom lekaru palo na pamet "Hej, pa ovih nekoliko ljudi kaslju i imaju temperaturu! Iako znam bar 10-ak mogucih izazivaca ovakvih simptoma, to cu zanemariti i zakljuciti da se radi o potpuno novom virusu! Moram ja poslati to na analizu!" Koliko je ovaj scenario verovatan?
Ono sto je takodje sumnjivo je da Kina iako je prva dobila pomenuti virus, i bila najmanje spremna na njega ima jako malo zarazenih u odnosu na broj stanovnika! A zaraza je lokalizovana na svega par provincija. Znaci virus se NIJE prosirio po Kini ali zato jeste po celoj Evropi i svetu?!
Kina zatim postaje glavni distributer maski i respiratora po citavom svetu.
SMRTNOST OD COVIDA19 KOJU NIKO NE ZNA DA IZRACUNA
Iako se u medijima pojavljuju nekakva nagadjanja o smrtnosti od ovog virusa istina je da se niko nije potrudio da tu brojku izracuna kako treba. Prica se o nekoj cifri od 2-3 posto i poredi se sa sezonskim gripom koji ima smrtnost ispod 1 posto. To je nekoliko puta veca smrtnost pomisli ce prosecan citalac. Medjutim ono sto nam gotovo niko nije rekao je da se smrtnost gripa i korone racuna na potpuno razlicite nacine pa samim tim se ni brojevi ne mogu porediti.
Zapravo oni smrtnost od covida19 racunaju tako sto broj zarazenih koji su umrli podele sa ukupnim brojem zarazenih. Sto bi znacilo da neko ko je ima blage simptome ili mozda cak i nikakve a bio je zarazen i poginuo je jer su ga udarila kola (namerno karikiram) brojace se u zrtve korona virusa.
Sdruge strane smrtnost od gripa se racuna tako sto se broj umrlih u sezoni gripa oduzme od broja umrlih za isti vremenski period van sezone i taj broj se podeli sa brojem zarazenih.
Kao sto vidimo ova dva metoda se EKSTREMNO razlikuju i nikako se ne mogu porediti.
U Nemackoj se procenjuje da umre oko 25 000 ljudi godisnje od sezonskog gripa sto je negde oko 180 ljudi dnevno u sezoni gripa(koji obicno traje oko 3-4 meseca). Ako te brojeve preslikamo na Srbiju (jer Srbija te podatke nema, bar ne javno objavljene) dodje se do cifre od oko 15 ljudi dnevno (Nemacka ima oko 12 puta vise stanovnika).
Od pocetka ove "situacije" za skoro 30 dana imamo oko 45 umrlih sto je u proseku 1.5 ljudi dnevno. Uporedite cifre pa zakljucite sta hocete.
Ako odete na sajt https://www.euromomo.eu/index.html - sajt organizacije koja se bavi mortalitetom u Evropi, tamo mozete videti grafike smrtnosti pocevsi od kraja 2016 godine pa do danas. Povecana smrtnost koju navodno izaziva ovaj novi virus na tim graficima ne postoji! Jedine dve zemlje u kojima je primetno da se nesto desava su Italija i Spanija. Medjutim cak i u tim zemljama smrtnost ne prelazi standardni mortalitet koji se javlja u sezonama gripa 2017, 2018, 2019... Nijedna drzava u Evropi nije dostigla smrtnost koja se desila 2017! Cak sta vise vecina zemalja je merama koje su donele smanjile ocekivanu smrtnost za ovo doba godine.
Ipak, i ti zivoti su vazni zar ne? Ako imamo priliku zasto ne bi spasili zivote ljudi koji bi umrli bilo od sezonskog bilo od ovog najnovijeg gripa? Pa ne bas! Ako posmatrate grafik videcete da se posle svakog "brda" tj skoka javlja SMANJENA smrtnost koja potraje neko vreme. Ako skok izostane, izostane i ova smanjenost koja bi isla posle nje. Sta se zapravo desava? U sezoni gripa stradaju jako bolene i stare osobe koje bi u velikom procentu umrle kasnije u toku godine u slucaju da gripa nema.
Italija koja je glavno sretstvo zastrasivanja ljudi i gde je situacija najgora u Evropi, dostize cifre mortaliteta koju je imala pocetkom 2017 godine za vreme sezonskog gripa. Da se razumemo Italija JESTE u problemu! Ali ne zbog korona virusa vec zbog pogresne raspodele obolelih po bolnicama. Oni su od pocetka iz straha poceli da hospitalizuju SVE zarazene koronavirusom i tako napravili potpun haos u zdravstvu (a nesto slicno radi i Srbija). Zamislite samo sta bi se desilo kada bi u sezoni gripa bili hospitalizovani svi koji imaju grip?!
POMAMA ZA RESPIRATORIMA
Marketingom i uticajem medija stvorila se slika kako ako ne budemo imali dovoljno respiratora svi cemo pomreti! A koliko su zapravo respiratori efikasni u ovoj situaciji? Istina je vrlo malo! Respirator je uredjaj koji dise umesto pacijenta koji to nije u stanju. Dakle kada su pluca zdrava, ali pacijent nije u stanju da obavlja funkciju disanja. Kod koronavirusa imamo obrnuti slucaj - pacijetni su u stanju da disu ali posto su pluca ostecena ne apsorbuju dovoljno kiseonika. Tako da je uvodjenje kiseonika daleko bolje resenje od stavljanja pacijenta na respirator.
Izjava naseg predsednika drzave je da imamo oko 300 slobodnih respiratora (bez ovih koje mahnitalo kupujemo). Ako uzmemo u obzir da je na ovih 1500 zarazenih oko 90 na respiratoru, 300 je dovoljno za oko 5000 zarazenih!
A kome je u interesu da se kupuju nerealne kolicine respiratora prosudite sami!
POMAMA ZA MASKAMA
Preporuka svetske zdravstvene organizacije bila je da masku treba nositi ako idete u guzvu u kojoj ocekujete bliski kontakt, ako ste sami zarazeni ili ako radite neposredno sa zarazenim osobama (ovo vazi za medicinsko osoblje).
Ako odete na Alliexpres videcete da maski IMA da se kupi! I da kostaju oko 50-60 dinara komad! Zasto je mi kupujemo po apotekama za 100?
BESMISLENE MERE KOJE UVODI NASA DRAGA SRBIJA
Obavezno nosenje maski i rukavica - zasto je ovo besmisleno vidi pasus iznad!
Policijski cas- Ljudi izlaze na ulicu zato sto to moraju! Da kupe namirnice, da prosetaju ljubimca da idu u posetu majci ili ocu koji ne mogu da brinu sami o sebi i td... I ovi ljudi ce izaci! Ako im ogranicis period u kome mogu da izlaze samo ce se pojaviti vece guzve na ulicma i prodavnicama.
Primaju se samo hitni slucajevi - (o ovome sam vec pisao) Ovakva mera ima smisla jedino ako ce takvo stanje da traje nedelju ili dve, medjutim ti ljudi koji se ne primaju na lecenje jer nisu dovoljno hitni se nece dezintegrisati i nestati, oni su tu i bice im sve gore.
Zastita privatnosti obolelih-logika da se ne objavljuju imena ljudi koji su zarazeni je krajnje upitna. Umesto da ti podaci budu javni, i da se ljudi koji su sa njima dolazili u kontakt javljaju sami, odlucuje se da ostaju tajna a da se medicnsko osoblje bakce "detektivskim" poslom trazeci sve ljude sa kojima je zarazeni bio u kontaktu.
Redukovan javni prevoz - Iako su skupovi vise od nekoliko ljudi zabranjeni to pada u vodu kada se u jedan radnicki autobus nagura 70 ljudi...
Ovo je samo deo besmisla koji vlada u ovoj grupnoj hipnozi zvanoj koronavirus. I sve ce to proci kada mocnici odluce da prodje. A do tada jedino sto nam preostaje je da pokusasmo da zadrzimo zdrav razum i bistru glavu.
Ono sto zelim za kraj da naglasim je da ove podatke a i jos mnogo, mnogo vise podataka imaju i nasi strucnjaci. Oni ne rade ove gluposti iz neznanja, vec jer im je neko tako naredio. Zaustavljanje ekonomije, privrede i celokupnog zivota ne samo Srbije vec celog sveta je narucen scenario.

Lekcija - stihovi

— Autor ilamnem @ 14:18
Ovde si da naučiš
što treba da znaš:
da počneš da sijaš
i udišeš svetlost.
Da biraš muziku
koju ćes čuti
da pustaš muziku
iz svoje duše

Da uhvatiš svaki
trenutak što se niže
obojiš ga osmehom
i pustiš da teče.
Plivaš sa njim
I širiš Ljubav
da preplavi prostor
svuda oko tebe.

Da zahvališ prošlosti
i sve joj oprostiš
oprostiš sebi,
i onom što si bio.
Raširenih ruku
da sačekaš budućnost
veruješ u sebe
i svetlost što te vodi.

O Ljubavi

— Autor ilamnem @ 17:30
Ljubav je aktivna briga/staranje za psihicko, fizicko, mentalno i duhovno (i svako drugo) stanje i napredak osobe prema kojoj je ljubav usmerena, koja pri tome izaziva osećaj zadovoljstva kod onoga koji tu ljubav pruža.
Dakle očigledno je da ljubav ima dva aspekta: spoljni - koji se manifestuje u aktivnoj brizi, i unutrašnji- koji se manifestuje kroz osećaj zadovoljstva onog koga voli.
Ovo zapravo mogu da budu potpuno odvojeni aspekti. Tj. aktivna briga za nekog može postojati i bez osećaja ljubavi odnosno privrženosti i tada kažemo da je to "pružanje ljubavi". Ono što pod tim podrazumevao je spoljni aspekt, jer mi zapravo ne možemo znati kako se osoba oseća već samo kako se ponaša. Jedina osoba koja može indetifikovati unutrašnji aspekt ljubavi je sam davalac ljubavi.
Ono što je očigledno a ipak namerno ili slučajno zanemareno u svakodnevnom životu je činjenica da ljubav sama po sebi ne zahteva dve strane. Ljubav se nalazi u onom koji voli i ona je praktično nezavisna od druge strane tj osobe prema kome je ta ljubav usmerena. Vi kao davaoci ljubavi ste potpuno slobodni da se za nekog brinete i da ga volite bez obzira na njegov stav i osećanja prema vama. A ljubav treba davati. Treba voleti. Brinuti se o drugima, starati se o njima, pomagati im i u svemu tome videti radost i sreću-ima li išta lepše? Ima li išta bogougodnije?
Pa ako je već tako zašto je onda neuzvraćena ljubav toliko strašna, bolna, nesrećna?
Ono što odmah treba da vam bude jasno je to da nijedno osećanje nije obavezujuće! Niko nije dužan da vas voli samo zato što vi njega volite. Tu nema mesta ljutnji. Vaša ljubav je samo vaša, i ne obavezuje nikog ninašta. Voleti i očekivati nešto za uzvrat, pa makar to bila i ljubav sa druge strane, je ravno prostituciji. To nije ljubav, to je trgovina.
Već na samom početku smo rekli, ljubav izaziva osećaj zadovoljstva i sreće, pa otkud onda ta patnja i bol koja se stvara kada ljubav nije uzvraćena?
Odgovor je malo skriveniji i zapravo nema suviše veze sa ljubavi.
Dakle, kada nekog volite to je zato jer imate visoko mišljenje o njemu/njoj. Smatrate da je ta osoba lepa, zgodna, pametna, dobra. Vaša ljubav prema toj osobi je potvrda kvaliteta te osobe.
Ono što je dalje očigledno je da vi sada želite da i ta osoba vas voli, i time potvrdi i vase kvalitete, da vam pruži potvrdu da ste dovoljno vredni da budete voljeni. Dakle, vama je ustvari potrebna potvrda od jedne "važne" osobe (o kojoj vi imate visoko misljenje, i koja je zbog vase zaljubljenosti najvažnija osoba na svetu) da ste i vi "važni".
Pa ako ljubav nije uzvraćena, osećate se da niste dovoljno lepi, zgodni, pametni, dobri. I upravo taj osecaj je bol i patnja koji se pojavljuju kod neuzvraćene ljubavi. Taj osećaj je posledica nezadovoljenja vašeg EGA koji želi sebe da uzdigne iznad ostalih, koji želi potvrdu da je poseban.
Pa kako onda prevazići sve to?
Kada smo utvrdili sve gore navedeno, odgovor je više nego očigledan. Oslobodite se EGA! Oslobodite se potrebe da vam se pruža priznanje, da vam se daju potvrde o vašim kvalitetima.
I konacno zavolite sebe! Pri tom ne misim da postanete sebični ili narcisoidni, već da zaista zavolite sebe i svoju ličnosti.
A šta to znači? Setite se samo početka ovog teksta i definisije ljubavi koja tu stoji! Brinite se i starajte se o sebi!Radite na svom fizičkom mentalnom i duhovnom napretku! I uživajte u tome! Eto, to znači voleti sebe!
Volite sebe, volite druge! Budite srećni!

Let

— Autor ilamnem @ 14:22
-Secas se kako si nekad hteo da se skocis sa zgrade?-
-Da. Secam se.-
-E, pa veceras cemo malo da skacemo. Spreman?-
-Da…-
-Nalazis se na krovu zgrade… I prilazis ivici. Vidis ceo grad odatle. Ako pogledas dole vidis ulicu u automobile. Kako se osecas?-
-Strah me je.-
-Zasto? Nece ti se nista lose desiti. Obecavam. Jel mi verujes?-
-Znam da nece. Ovo cak nije ni stvarno…-
-Ok. Sada skoci.-
-Dobro. Evo skocio sam. Letim kroz vazduh.-
-Jel se plasis?-
-Da.-
-Udaras u tlo…-
-Udario sam.-
-Gde se sada nalazis?-
-Ne znam… U nistavilu.-
-Ok, idemo ponovo… Ponovo si na zgradi… Prilazis ivici.-
-U redu…-
-Jel te je strah?-
-Jeste…-
-Zasto? Znas da se nece nista lose dogoditi.-
-Znam… Al me je ipak strah..-
-U redu… Skoci.-
-Skocio sam… I udario o tlo… Ponovo sam u praznini…-
-U redu… Idemo ponovo.-
-Zasto? Sta ce se promeniti?-
-Mora se nesto promeniti.. Na zgradi si, prilazis ivici… Jel te je strah?-
-Ne. Nije.-
-Odlicno. Okreni se sada ledjima ivici i pusti da padnes preko nje.-
-U redu. Evo padam.-
-Strah te je?-
-Ne. Nije vise.-
-Pao si?-
-Da… Boze… Sada mi prilaze dva andjela. Pruzaju mi ruke da mi pomognu da ustanem.-
-Naravno. Kada se strah utisa, andjeli se pojave. Kako izgledaju?-
-Jedan je sasvim mlad decak. Ima mozda oko 10ak godina. A drugi je odrastao, ima dugu kosu. Ali lice mu ne vidim. Kao da je sakriveno… Zasto tako izgledaju?-
-Zato sto su oni deo tebe. Prvi je decak, jer si ti decak u srcu. A drugi se krije, kao sto se ti krijes, i sakrivas svoj um od sveta.-
-Hoce li ikada odrasti? Hoce li ikada prestati da se krije?-
-To zavisi od tebe? Da li ces ti odrasti? Da li ces ti prestati da se krijes?-
-……….-
-Tu je i treci. Zelis li da ga vidis?-
-Naravno.-
-On je najmocniji. On je tvoja veza sa Bogom. Evo ga, stize….-
-Vidim ga. Silazi sa neba. Izgleda snazno i mocno. Ima dugu sedu bradu… Zasto on nije tu samnom? Sa drugom dvojicom?-
-Jer on pazi na tebe odozgo. Vodi racuna od tebi. I ceka te da se uzdignes i dodjes pored njega.-
-Kako mogu da stignem do njega?-
-U redu… Idemo ponovo.-
-Ponovo krov?-
-Da. Ovog puta neces skakati da bi padao. Vec da bi leteo. Pridji ivici. Skoci i poleti.-
-U redu……… Ne mogu… Ne mogu da poletim.-
-Zasto?-
-Nesto me zadrzava.-
-Sta? Pogledaj nadole i vidi sta te to zadrzava?-
-Imam neki lanac na levoj nozi. Za drugi kraj lanca zakaceno je nesto crno… Ne vidim sta.-
-Ok… Oslobodicu te lanca sada.-
-Divno… Sada letim kao da sam ispaljen iz puske. Neverovatno… Stizem do neba. Tu je onaj andjeo. Ogroman je. Uopste ne mogu da sagledam njegovu velicinu. Divno je ovde. Osecam se sigurno. Mocno.-
-Ostavicu te jos malo da uzivas. Ali razmisli kako ces poleteti? Moras se osloboditi onog lanca.-
-Kako? Kako da se oslobodim?-
-U redu. Idemo ponovo. Ponovo krov. Zakoraci. Poleti.-
-Ne mogu. Ponovo me onaj lanac vuce ka zemlji.-
-Ok, vrati se na krov i pogledaj sta je na kraju lanca.-
-Nekakva crna vreca. Sta je u njoj?-
-Vidis li shnir na njoj? Rasniraj je i vidi.-
-Boze… Izletele su nekakve ptice iz nje? Sta su one?-
-To su tvoje zelje i nade. Vidis li? Kada ih zatvoris u dzak one ce te vuci ka zemlji. A ako im dozvolis da budu slobodne mozes leteti zajedno sa njima.-
-Place mi se sada.-
-Placi… Ali ipak… Idemo ponovo. Krov. Zgrada. Skoci. Poleti.-
-Onaj dzak me vuce.-
-Sagni se i odsniraj ga.-
-Ptice su izletele iz njega. Svaka me je uhvatila nozicama za odecu. Vuku me ka gore. Oh Boze… Ovo je divno. Letim ka gore… Tako je lako…. Hvala ti.-
-Hvala tebi.-

Za laku noc - stihovi

— Autor ilamnem @ 09:21
Prepusti se vetru. Nek nosi tvoju lađu nek ti se provlači kroz kosu i nek te miluje Nek te ljulja lagano kad kreneš da zaspiš uz uspavanku nežnu sto sa neba se čuje
Oslušni pospane svice, i čuj noćni šapat sa mrakom i senkama zlatne niti plete Ja ti šaljem rajske ptice što divan san donose da zajedno sa anđelima na krevet ti slete
Pa razvuci širok osmeh, i utoni u san da obnoviš im sjaj među zvezdama zaplovi i plutaj po nebu, po oblacima pleši ja čuvaću te nocas da divni budu snovi

Pokreni - stihovi

— Autor ilamnem @ 11:11
Pokreni iskre svetlucave na dnu srca što su pale rasplamsaj vatru, razvuci osmeh otvori vrata za sunčane dane
I hodaj veselo, lako i meko po poljani života i cvetove beri raširi ruke da moze svako ko želi u zagrljaj da ti poleti.
I znaj što si bliže manje te je strah A korak lakši kad više voliš Svetlost te pospe ko vilinski prah Do zvezda si spreman da poletiš...
Pronađi sebe među brigama izdigni se iznad njih visoko neka se istope sva tuga i tama sjajem što se krije u srcu duboko.

Pravo da voliš - stihovi

— Autor ilamnem @ 11:08
Da, imaš pravo da budeš tužan
da sagneš glavu i na kiši stojiš
da lijes suze, i na glas plačeš
i imaš pravo na to da voliš...

Imaš pravo da budeš srećan
i da se smeješ, u sreći gušiš
da plešeš pred svima i u inat svima
i svakako imaš pravo da voliš.

I znaj, imaš pravo da osećaš
sve što ti srce kaže da osetiš
i nikad se nemoj odreći tog prava
da budeš slobodan i da voliš.

Razgovor sa Andjelom - prvi deo

— Autor ilamnem @ 10:26

Ponekad moraš dotaći Tamu, kako bi razumeo Svetlost...

 

Mnoge stvare na svetu započele su jednom jednostavnom rečju... Rečenicom... Pitanjem...

-Da li ti razgovaraš sa svojim Anđelima?-

Pitanje jednostavno. Konkretno. Možda čak malo i dečje, naivno.

-Kada sam bio mali jesam- odgovorio sam –Ali više ne.-

-Zašto ne? Šta se desilo?-

Zaista ...  Šta se desilo? Da li se čovek vremenom udaljava od sebe? Od svoje duše? Od svog izvora? Ili jednostavno odustaje od onoga što bi „ozbiljni“ ljudi oko njega nazvali „neozbiljnim“ i „dečjim“?

-Odrastao sam.- odgovorio sam najzad.

-Pokusaj ponovo. Možda bi imali nešto pametno da ti kažu.-

-Da, svakako ću pokusati.-

Jedno jednostavno pitanje. Postavljeno na pravi način... U pravom trenutku...

 

-Interesantno je to što si odlučio da napišeš knjigu. To mi zvuči kao veliki korak za tebe. Pružiti svetu još  jednu knjigu više koja insipriše nekoga da se poveže sa Izvorom je zaista lepa ideja. I preuzeti tu odgovornost na sebe je zaista hrabro. A ipak, te reči će doći do onoga kome su namenjene, ko je spreman na njih, bez obzira kako. Možda će pročitati tvoju ili neku drugu knjigu, možda će imati čudan san koji će ga navesti na razmišljanje, možda će mu dok gleda u nebo i divi se oblacima jedan zaličiti na božiju ruku koja pokazuje baš na njega. Možda će mu neko postaviti pravo pitanje u pravom trenutku... Ali veruj mi, te reči i ta ideja naći će svoj put do onoga ko je na njih spreman i čija duša ka njima stremi. Tako da se zaista možeš opustiti. Ti si samo odlučio da pisanjem dodaš svoj mali doprinos u svemu tome. Zato se opusti, dozvoli protok Ljubavi kroz sebe i raduj se rečima i poruci koja će poteći. Kada smo već kod radovanja, raduj se svemu u životu. Jer to je nešto najbolje što možeš da učiniš za sebe.-

Prepoznaj iskru što spušta se sa neba

Pada na tebe i dotiče dušu

Samo ti taj mali podsticaj treba

Da napuniš svoju polupraznu čašu

Oslušni dušu, oči zaklopi

Udahni u pluca božanski sjaj

Toplinom ljubavi sav strah istopi

Otvori srce... primi i daj....

 

-Ali iskreno govoreći ne osećam se sposobno da prenosim tvoju poruku svetu. Jedno je pričati sam sa sobom i o sebi, a druga stvar je govoriti nešto „svima“. To mi deluje nekako kao uzdizanje sebe iznad drugih. Kao da pokušavam sebe da „unapredim“ u nekakvog „učitelja“ ili „gurua“ a ja to svakako nisam...

 

-Razgovor sa svima se ne razlikuje od razgovora sa sobom. Vrlo često, pa čak mogu slobodno reći većinom, kroz razgovor sa drugima ti razgovaraš sam sa sobom. Svi ljudi na svetu su povezani i svi su deo jedinstvenog sistema i svesti. Kada ljudi govore među sobom to Svest razgovara sa sobom.

Ono što ti jesi, što svi ljudi jesu, je manifestacija božanske Inteligencije u materiji. U svom izvoru svi ljudi su isti. Povezani. Jedno u Bogu. Ako pitaš bilo kog Učitelja reći će ti isto: da su oni tu da kažu a čuće onaj ko je spreman. Sigurno si već čuo tu staru izreku „kada je učenik spreman učitelj se sam pojavi“. A šta ti misliš, je si li spreman?-

 

-Za šta? Da budem učitelj ili učenik?

 

-Oba.-

 

-Ne znam... Da budem učenik mislim da sam spreman, odnosno nadam se da jesam... A učitelj... ne, definitino ne...

 

-Svako je u svakom trenutku učenik i učitelj. Svako ima nesto da da svetu ali i da od sveta nauči. A sa druge strane, naizgled paradoksalno, ne možeš nikog ništa naučiti niti te bilo ko može naučiti nešto. Svojom pričom, svojim knjigama, možeš ga samo podstaći na razmišljanje, usmeriti ga, pokazati mu prstom smer. A da li će on zaista i razmisliti, da li će krenuti u pravom smeru to je do njega. Tek kada ideja uđe u tvoj um, u tvoje srce, kada je tvoje biće obuhvati, razloži, presloži, prihvati... tek tada možeš reći da si naučio nešto. Biti sposoban samo mehanički ponoviti ono što je neko drugi rekao nije znanje... Za njega je nužno razumevanje. Razumevanje i prihvatanje...

I zaista, ne postoji čovek od koga nemaš šta naučiti, i koga nemaš šta naučiti. Otvorenog srca, kada pristupiš čoveku... Sa pažnjom i ljubavlju... Da... ljubav je najbolji način da se uči... o zivotu, ljudima, svetu oko sebe. Jer ona otvara srce i um. Ljubav je najbolji učitelj.

Tako da je pitanje jednostavno: Da li si spreman da voliš?-

 

Da li sam spreman da volim? Jednostavno pitanje. Na prvi pogled čini se da je svako ljudsko biće spremno da voli. Ali kako postajem svesniji sebe, svojih emocija i misli, uviđam da možda ipak nisam spreman. Da nisam spreman da volim. Jer voleti znači prepustiti se, otvoriti srce... dozvoliti da bude ranjivo i možda povređeno. Voleti znači verovati. Zakoračiti u nepoznato otvorenog uma i srca. I ne plašiti se nepoznatog...

 

 

-Znaš, počeo sam da pišem ovo bez ikakvog plana i cilja. Ustvari jedni plan je da te pustim da pričaš šta želiš a ja ću to zapisati. Jel to u redu?

 

-Oh, pa to je divno! Zar ti da se prepustiš bilo čemu? Počeću da se brinem za tebe.

 

-Zaista nema potrebe da budeš ironičan. Iako moram priznati da si me nasmejao.

 

-Seti se. Ja sam samo deo tebe. Onakav sam kakav si i ti...

Ljubav i strah su dva osnovna osećanja. I gotovo sva ostala nastaju iz igre ova dva. Ako je ljubav otvorenost, vera i poverenje, srah je suprotno od nje. On je zatvorentost, sumnja i nepoverernje. Može se reći da je strah nedostatak, odnosno odsustvo ljubavi. Ako ti kažem da treba da se oslobodiš straha i prepustiš Ljubavi, to u tebi stvara paradoksalnu situaciju – osećaš strah. Ironično, zar ne?

 

-Zar strah nije prirodan? On te sprečava da uradiš glupe i rizične stvari.

 

-Ne. Opreznost je ta, a ne strah. Ako strah vlada tvojim bićem mnogo ćeš češće zbog njega upasti u nevolju nego što ćete od nje sačuvati.

Na primer kada prelaziš ulicu, ti se ne plašiš iako postoji neka doza realnog rizika. Umesto toga ti si oprezan. Ti si svestan situacije i u skladu sa tim postupaš. Kada veruješ da možeš da izađeš na kraj sa nekom situacijom ti ne osećaš strah, jednostavno si oprezan. Drugim rečim, kada nemas poverenje u sebe, u svoje sposobnosti, plašiš se. A šta je suprotno od toga? Poverenje? Vera?

 

-Ljubav... jasno mi je... Ali šta ako se radi o nekoj sasvim novoj situaciji? Onda je prirodno osećati strah zar ne?

 

-Zapravo nije. Jedina dva straha koja su zaista prirodna je strah od gubitka tla pod nogama i jakih iznenadnih zvukova. Bar tako kaže nauka, zar ne? A zapravo ni to nije strah, to je odgovor organizma na nagli i preterani čulni nadražaj.

Pored toga, strah u novim situacijama je sasvim beskoristan. Jer nikada ranije nisi bio u njoj i nemaš pojma kako u njoj da se ponašaš. Jedino što u tada možeš da uradiš je da učiš. A strah ti sasvim sigurno neće pomoći u tome. A da bi učio ne smeš biti paralisan i sluđen strahom, već baš suprotno... Da budeš otvorenog uma, srca. Hmmm... Šta je to beše?

 

-Da... Ljubav... Ipak mi se čini da nekako sve pojednostavljuješ.

 

-To je zato što sve i jeste jednostavno. Najgenijalnije stvari na svetu su najjednostavnije!

 

-A ja sam komlikovan, jel da? Što bi značilo daleko od genija...

 

-Nisi ti komplikovan. Ali imaš tu tendenciju da sve komplikuješ.

 

-Kada smo već kod straha, kako se oslobađa straha?

 

-Nikako. Strah sam nestaje kad nastupi ljubav. Kako da „najuriš“ senku? Tako što ćeš je osvetliti i ona će nestati.

 

-Ili tako što ću skloniti predmet koji stvara tu senku, odnosno koji zaklanja svetlost.

 

-Upravo tako! Vidiš kako si pametan, ja ti i ne trebam!

 

-Jedi rotkve!

 

-Hahaha! Uh, što smo osetljivi! Ali zaista, ja ti i ne trebam, zaista to mislim.

 

-... Vratimo se na temu...-

 

-U redu... Onda razmisli o tome da si ti izvor Svetlosti i Ljubavi. Što znači da uopšte ne treba da brineš o senkama i strahu. Jer čim nečemu ili nekom priđeš otvorenog srca i sa ljubavlju, ti ćeš ga obasuti ljubavlju i strah će nestati. I jedino samom sebi možeš blokirati svetlost.

 

-Kako ti pričaš ispade da ljubav rešava sve.

 

-Bravo, genije! Pa naravno da Ljubav rešava sve! To pokušavam da ti objasnim već par godina! Dobro je da ti je napokon stiglo do mozga! Još kad bi se i do srca spustilo bilo bi idealno...

 

-Malo previše ironičan za jednog Anđela, jel znaš?

 

-A ti ih kao sve poznaješ pa znaš... Uostalom ironičan sam taman koliko treba!

 

 

To je zaista čudan osećaj. Kada imaš svo to znanje, sva ta saznanja, a sve se iz nekog razloga čini toliko daleko od tebe. Možda je stvar u tome što se nije „iz glave spustilo u srce“... Eh to srce. Ono treba da je izvor Svetlosti, Ljubavi, sreće i zadovoljstva, a meni se čini da mi je više bola donelo nego sreće.

Izgleda da sam u svađi sa njim...

Neverovatno je to, kako tvoja ljubav može da te pokrene, i kako je samo inspirativna ljubav koju nego gaji prema tebi. A još više je neverovatno kojom se brzinom sve oko tebe zaustavlja kada ti ta ljubav bude oduzeta, zabranjena, kada nestane.... Kako se sve stišava i gasi, kako onaj polet koji si imao nestaje... I zato eto pišem ovu knjigu, dok još uvek taj polet traje u meni. Jer polako se gasim i želim da nešto ostane iza mene, pre nego što se srce konacno zatvori i umrem. Jer da, čovek zatvorenog srca je mrtav čovek, samo još čeka da ga sahrane...

I ko zna… možda nekom pomogne to sto pišem, kada meni već nije. Možda će neko drugi imati više snage, ljubavi, pameti... sreće.

 

 

-Hmmm... „pozitivno razmišljanje“... Promena misli i njenog toka čine čuda zar ne? Menja život? Stvarnost oko tebe? Ali da li je tako? U praktičnom smislu jeste, promena načina razmišljanja zaista donosi promenu mada mehanizam nije tako jednostavan i direktan.

Misli su instrument interakcije sa svetom, i pretstavljaju, zajedno sa emocijama, sponu između duše i materijalnog sveta. Reći da misli menjaju realnost je isto što i reći da makaze menjaju oblik papira. To je tehnički gledano tačno, ali makaze su samo instrument, a onaj koji zaista kroji papir je čovek koji njima rukuje.

Ako tvoje biće(duša) ima nameru da menja svet oko sebe logično je da će tu nameru izraziti kroz svoj instrument interakcije sa svetom tj mislima. Znači, pozitivne misli su posledica namere tvog bića. Tvoje misli su zato odličan indikator stanja i namere tvog bića. Posmatrajući njih možeš zaključiti na kakvom si putu.

Dakle, ono što zaista menja svet nisu misli već namera tvoje duše, jasna i čista namera.

Kako bih ti ilustrovao na šta mislim iskoristiću poređenje sa makazama i papirom koje sam već pomenuo. Da bi se iskrojilo nešto lepo i kreativno, pre toga mora postojati ideja o tome. Drugim rečima, mora na neki način postojati u svetu misli i ideja pre nego što se posredstvom namere i akcije pojavi u materiji. Slično tome, da bi realnost oko tebe bila promenjena primenom misli i emocija, pa konačno i akcijom, ta promena mora postojati kao ideja koje je tvoja duša svesna. Mi često ne možemo pojmiti tu ideju, jer mi komuniciramo sa sobom i okolinom posredstvom misli, a duša je iznad misli, logično jer one (misli) i potiču od duše.

Ali srećom upšte i nije potrebno da razumemo ideju koju naša duša ima. Dovoljno je da posmatramo svoje misli i osećanja. Ako imamo pozitivne misli i ako se osećamo lepo, prijatno, zadovoljno... to znači da smo na putu ispunjenja te ideje. Da treba da nastavimo da delujemo u tom pravcu. Da treba da nastavimo da radimo to što radimo. I obrnuto, ako se osećamo loše, ljuto, uplašeno, ako nas opsedaju destruktivne misli, znači da radimo protiv namere svoje duše i da nam je potrebna promena.

Dakle, fokus ne treba da bude na „forsiranju“ pozitivnih misli, jer forsirati bilo kakav način razmišljanja je kontraproduktivan. Umesto toga treba obratiti pažnju, pronaći u sebi i „gajiti“ lepe misli koje već postoje u tebi, treba se fokusirati na divna osećanja koja već stoje u srcu, a onda ih pojačati i uvećavati. Treba raditi sve ono što će izazvati te pozitivne misli i pozitivna osećanja. I tada ćeš sasvim sigurno ići ka svrsi svog života, ka onome što je tvoja duša namerila...

 

 

-U kojoj meri oblikujemo svoju vlastitu sudbinu, a koliko je to stvar sudbine?

 

-Nije lako pričati na temu sudbine, iz jednostavnog razloga jer nema jasne definicije sudbine. Ali svi imaju neku intuitivno razumevenje šta ona predstavlja. Ljudi imaju jako različita mišljenja o njoj, od jedne krajnosti da je sve unapred određeno i da čovek ne može uticati na tok dešavanja u životu, do druge krajnosti da je apsolutno cela realnost zavisi upravo od posmatrača i niodkoga drugog. A zapravo kako to obično biva i jedni i drugi su u pravu.

Kada kažemo „čovek“ to se može odnositi na mnogo stvari. Čovek je jedno vrlo složeno biće.

Ako kažemo da je on jedna biohemijska mašina koja reguje na spoljne stimulanse, svakako ćemo biti u pravu. Jer istina je, čovek posmatra svet oko sebe i reaguje na njega. Ako je tako, onda te spoljne okolnosti određuju njegove postupke i sve u njegovom životu je određeno sudbinom.

Međutim možemo reći da je čovek jedno sa svime što na svetu postoji, jedno sa svetom, sa Bogom, sa Prirodom,  i opet ćemo biti u pravu. U tom slučaju on u potpunosti bira svoj život, dešavanja oko njega i u svetu. Jer on jeste sve.

Očigledno je da postoji jaz između ova dva stava. A ono što taj jaz čini je svest. Koliko smo svesni sebe i svoje prirode?

Pa onda da se vratimo na pitanje „u kojoj meri oblikujemo sudbinu“. Mi u potpunosti određujemo svoju sudbinu, samo je pitanje koliko smo toga svesni. Proširenjem svoje svesti i uviđanjem božanske prirode koju svi posedujemo, sve više dobijamo moć nad svojim životom i dešavanjima oko nas. A ipak, što je svest veća ta želja da se svet i dešavanja kontrolišu je sve manja. Što si svesniji svoje „sveobuhvatnosti“ i božanske prirode, sve više uviđaš da je sve divno baš onako kako jeste, da su se Priroda i Bog već pobrinuli za to. Da je tvoje samo da živiš, voliš i budeš srećan.

 

 

-Ljudi često koriste reči 'nikad' i 'zauvek'pogotvo kad je reč o emocijama... "Voleću te zauvek." "Zauvek ću te čekati." "Ne želim nikad više da te vidim" "Nikad te neću napustiti"… Međutim emocije su dinamične, žive, pokretne i stalno se menjaju. Naše potrebe se menjaju, pa samim tim i želje i osećanja. Tako da ti neko može reći "nikad me nećeš izgubiti" a već posle samo par dana ode od tebe.

 -Jedi rotkve!

 -Oh, pogodio sam u bolno mesto!

 -Znaš da jesi....

-I da... logično je da se osetiš izdano, prevareno. Ali ta te osoba nije lagala! U tom trenutku kada je to rekla zaista je tako i mislila. Zaista se tako i osećala. Sada se ne oseća tako i to je u redu. Zar je treba osuditi zbog toga? Zar se treba ljutiti zbog nečijih osecanja? Ona je idalje ona divna osoba koja je bila i pre. Njena promena osećanja ne čini je gorom niukom smislu.

To zapamti, ljudi mogu da izraze samo trenutna osećanja. Niko ne može znati kako će se osećati ni sledeći minut, a kamoli sledeći dan, ili mesec, ili godinu... "Volecu te zauvek!" ustvari znači "Mnogo te volim u ovom trenutku" "Nikad me neceš izgubiti" znači "Tu sam za tebe, ovde i sada."

Zauvek ne postoji pogotovo kad je reč o emocijama.

-.... Sve ja to znam… Ali ipak mi mnogo nedostaje...

-Ah... hajde da i o tome porazgovaramo.

Da li si se nekad zapitao, kako sećanje na neki lep i prijatan događaj može da izazove tako negativnu emociju kao što je nedostajanje? Nedostajanje je ustvari ubeđenje da ne možeš doživeti tu sreću koje se sećaš bez neke konkretne osobe, stvari ili situacije. Ti se prisećaš toga i ustvari osećaš žaljenje što je to prošlo i što ga ne možeš ponoviti, jer ta neka specijana osoba nije tu pored tebe.

Nedostajanje je u suštini samosažaljevanje i nesigurnost u sebe i svoje mogućnosti. I kao većina negativnih emocija potiče od vezivanja za nekog ili nešto, a to vezivanje naravno potiče od straha. „Tako mi nedostaje! Ne mogu biti srećan bez njega/nje!“ Molim? O čemu pričaš? Možeš biti srećan pa makar svi na svetu u trenutku nestali! Samo si nesiguran, ne veruješ u sebe, u svoje mogućnosti i kvalitete. Misliš da ti je on/ona neophodan za tvoju sreću. A ako tako misliš onda i jeste...

Nedostajanje u sebi ima i deo lepih emocija koje sećanje o nekom nosi. Zato vrlo često nije prepoznato kao negativna emocija,  ali ono to zapravo jeste. Ono je jedno od prvih znakova upozorenja koje ti srce šalje da nešto nije u redu. Kada osetiš da ti neko nedostaje, to nesigurnost i strah viču iz tebe „Hej potreban/potrebna mi je! Jer bez njega/nje nisam ceo!“ I verovatno u tom trenutku i nisi, verovatno ti nisu svi delići na mestu. A srce ti šalje poruku da bi trebalo da se sastaviš.

 

 


Powered by blog.rs